НОВО ИЗДАЊЕ ИИЦ „СТРИ ВЛАХ“

Десимир Тошић

Тешко је бити данас Милинко Бујишић! Кад сам почео да га читам, било ми је драго што читам политичку мисао увијену у сатиру. Данас ми се чини да Бујишић не може више да произведе нешто друго него политичку критику. Као да је немогуће подсмехнути се данашњем режиму! Као да има више могућности за плакање! Садашње наше стање не даје много могућности Милинку Бујишићу да догура своју мисао до краја на начин на који то желе сатиричари, даровити као што је он.

Миливоје Стефановић

Кад неко, као Милинко Бујишић, пређе пут којим се ретко иде – од новинарства до литературе – онда се то може протумачити одговарајућом обдареношћу. Међутим, оно што је много, много ређе за ову врсту путовања то је што Милинко Бујишић са собом није понео онај тако уобичајен новинарски пртљаг, неку врсту професионалне деформације – цинизам и мрзовољу. Његов хумор није злоћудан, у њему нема мржње. Напротив, то је свет којем и сâм, усудом и пореклом, припада и у којем он и слични њему духовно могу опстати, пре свега захваљујући хуморном отклону. Без тог отклона, многе појаве изгледале би тако трагично да се то здраве памети не би могло издржати.

Радивој Цветичанин

Десимир Тошић стављао га је у ред Стерије и Домановића. Тешко да је могло боље и више. Његово вечито лично склањање на положај литерарног аутсајдера тако је било завршено. Ако и није хтео, морао је да прихвати да је писац. Што је још горе по његову аутокритичност, да је писац од формата. Писао је још неко време, и пре неку годину ставио тачку. Мисли да је рекао шта је имао и сад ћутећи посматра ово чудо око себе.

Реч уредника

СЛОВО  НА ПОЧЕТКУ

Кад бих, неким случајем, био задужен да дам наслов овом зборнику текстова око Милинка Бујишића, не бих се дуго скањивао. Предложио бих старо латинско гесло – audiatur et altera pars или у нашем преводу – послушајмо и другу страну. Зборник, који окупља неке ауторове текстове, има наиме једну доминантну црту – све је у њему исто и све је истовремено различито. Онај, који колико–толико познаје политичку и медијску слику Србије посљедњих деценија, лако ће то препознати. Мноштво (да кажем) опречних имена, погледа и ставова (а све на једном мјесту, тј. у једним корицама) можда и не окупља колико сама демократија (чији је то услов и најважнија значајка) колико дјело и личност Милинка Бујишића, велемајстора у напорном послу помирења апсолутно непомирљивог. Мени се, свакако, може приговорити да о демократији као таквој, од самог њезиног почетка, тј. од Сократове смрти, немам најбоље мишљење. С друге стране, немам ни вјештину, односно умјеће, којим овај писац (М. Бујишић) надвладава суштинске недостатке демократије, којој иначе по природи својој недвојбено припада.
Држим да је то о чему сам укратко зборио, битни елеменат овог издања, али не и једини. Бујишићев рукопис оставља уједно и карактеристике генерације рођене непосредно по завршетку Другог свјетског рата те ће будућим нараштајима ваљано послужити када буду судили о својим прецима с прелаза двадесетог у двадесетпрви вијек. Јер да није, на примјер, вишетомних Медаљона Драгољуба Јовановића–Земљорадника (да није његових Ведрина и других списа, писаних и у казамату и на слободи) наш би увид у живот грађанске и политичке Србије с почетка прошлог стољећа такође био мањкав и непотпун.
Све у свему, иза овог пројекта несумњиво ваља стати. Он увјерљиво показује како истина често има више лица. Која се, међусобно, ту и тамо потиру.
Горан Бабић

Критику у часопису КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ можете прочитати ОВДЕ