ИИЦ „Стари Влах “објавио „Старовлашка ризница“ Драгољуба Гагричића

ЗРНЦА УМОТВОРИНА И ИСКРЕ ЖИВОТА

Пред читаоцима су, на 220 страница књиге у новопокренутој библиотеци „Огњиште“, зрнца и руковети народног стваралаштва – 420 анегдота, 340 пословица, око 2.000 изрека, преко 260 загонетки, те три стотине клетви.

Ово је покушај да се за поколења сачувају бисери народног духа, помало скрајнуто или заборављено благо из предања и народног памћења, што се још понегде преноси с колена на колено и што је записано са усана даровитих казивача, током пет деценија дугог новинарског заната, при сусрету и виђењима у врлетима и варошима Старог Влаха.

О начину живота и бистрини народних врела сведоче анегдоте, шеретлуци, догодовштине, шале – кратке приче шаљивог или сатиричног карактра са духовитом поентом… По форми кратке и једноставне, садрже драмске елементе, са кратком експозицијом и дијалогом и завршавају се комичним обртом, досетком на крају. Мисао им је тачна и убојита, па једна реченица може бити ефектнија од читавих страница.

За ове слике живота и времена, у којима се читају карактерне црте и преламају судбине, најзаслужнији су старовлашки шерети. Отресити, лукави и довитљиви изданци обичног света, изврсни познаваоци менталитета, без оловке и рачунаљке, на свом рабошу читају небеске и животне прилике и прате свакодневницу јунака – од чобана и ратара, планинки и снаша, дрвосеча и шумара, па рабаџија, одборника, до свештеника, чиновника и власти. На кантар времена узимају породичне и друштвене прилике, неспоразуме и ломове, мотре како се сналазе и довијају и с лакоћом, али без зле намере и тешких речи – успевају да исмеју све наше заблуде, накарадости, примитивизме, острашћености, да горка искуства преокрећу у врцаве искре и наравоученија.

У Старим Влаху се одувек оскудевало у многу чему, изузев у оном вековном – бистрини ума и чистоћи језика. Изданци народне мудрости казују о менталитету и духа краја, а у наслеђу посебно место припада пословицама и изрекама. Ови избрушени драгуљи богатством и снагом речи саопштавају животно искуство које не застарева или им је у народном говору врцава мисао својеврсно сведочење о животу.

Пред читаоцима су и данас готово заборављене загонетке – народне умотворине чија врста мисаоно-говорне игре, често збуњујућег питања, захтева одговор. У народу се чују и клетве, обично изречене у љутњи, уз веровање у моћ речи и покушај одбране од зла, неправде, одрођених и однарођених …

Деонародног блага на страницама књиге „Старовлашка ризница“ нас подсећа и колико је данас бирократски језик продро у све поре живота, изобличио и покварио драж нашег чистог народног језика. С друге стране, штампање књиге у едицији „Огњиште“ отвара врата и осталим ауторима, сакупљача умотворина , охрабрује их. Уосталом, не вели народ чудоради: „На топлом огњишту ватра се брзо распали“.