Дуго познајем аутора ове, и овакве, књиге — скоро пола века. Тек недавно, уз помоћ знаменитог соци- олога села Сретена Вукосављевића, и њего- вог текста „Старовлашка школа ; написаног 1935. године, схватио сам тај непредвидљиви менталитет који поседују људи са златара и околине.
Вукосављевић је давно записао да можеш да будеш и сорбонски ђак, али да у Стари Влах, а седиште је одвајкада била Нова Ва- рош, мораш да одеш јер тамо заправо довр- шаваш своје школовање.
У својој најновијој књизи Оg новинар- сшва go књижевносши, четвртој по реду, коју је приредио класик наше библиографије До- брило Аранитовић, Бујишић је сетно приз- нао: „Да сам некада, шездесет и неке, читао Григорија Божовића, никада не бих напустио свој родни крај. Док нисам прочитао његове приче и репортаже нисам ни знао из каквог краја потичем, нисам знао шта сам оставио и шта сам изгубио:’
После три књиге сатиричне прозе: Cefiiaxзe на саgашт-bосш (2007), Буgућносш ирошлосши (2008) и Llсшрааа се насшавтbа (2008), пред нама је књига која је заправо својеврсни из- бор из досадашњег Бујишићевог стваралаш- тва, допуњена новим занимљивим причама. После петнаест година, библиограф, есејиста и критичар Добрило Аранитовић прире- дио је књигу која, из свих углова, сагледава аутентичног, несвакидашњег новинара и књижевника Милинка Бујишића. У својим колумнама, Бујишиh је и верни хроничар бу- рних збивања на сцени српске стварности и духовити тумач бројних овдашњих парадо- кса.
Књига је зналачки подељена у два дела. Први циклус „О писцима и књигама — пред- говори и поговори ; садржи необичне, лу- цидне приче о људима и актуелним појава- ма. Тако Бујишић пише о новинару Михаилу Рамачу, песнику зорану Пановиhу, Григорију Божовиhу, др 3орану Бингулцу, новинару Мирославу Турудићу, објављује своја запа жања о Старој Рашкој, Ибарској магистрали, Сташи Маринковићу, др Томици Милоса- вљевиhу, истраживачу проти Јевстатију Ка- раматијевићу, свестраном ствараоцу Милоју Поповићу, разговара са писцем Абдулахом Сидраном, бележи о генетичару Миодрагу Стојковиhу, професору Радовану Биговиhу, великом привреднику и добротвору Мило- раду Мишку Стевовићу, новинарима Дра- гану Белићу и Сави Даутовићу, публицисти Пери Симићу, подсеhа на Милојка Друло- вића чувеног Чичу, партијског функционера и дипломату у Титово доба, и свог земљака.
У овом циклусу има и оригиналних днев- ника, проницљивих уочавања и суочавања. У тексту „Пливао сам у хладној води”; Буји- шиh признаје: „Било би паметно да и ја учи- ним попут неког будистичког учитеља који на предавању својим ученицима каже само једну реченицу: ‘Ја немам шта да вам кажем: И након тога учитељ и ученици утону у себе, hуте и траже у себи оно што нигде другде не могу да нађу. Али, нити сам ја будиста, нити учитељ, нити имам ученике, и не верујем да бих у себи ишта нашао. А не умем ни да hy- тим:’
У подоста интимном тексту „Пријатељ’; дугогодишњи новинар, публициста и уред- ник Радивој Цветићанин добро је уочио: „Ако и није хтео, морао је да прихвати да је писац. Што је још горе по његову аутокри- тичност, да је писац од формата. Писао је још неко време, и пре годину дана ставио тачку. Мисли да је рекао шта је имао и сад ћутећи посматра ово чудо око себе:’
У тексту „Отворено и цензурисано пис- мо Драгољубу Милановићу’; Бујишић без увијања, и у свом двосмисленом стилу, по- ручује: „Посећујући официјелне затворе уве- рио сам се да су у њима наши најпоштенији грађани. Велики лопови и велики криминал- ци су на великим положајима и уживају заш- титу власти која је, понекад, иста као и они. И они су, самим тим, робови једни другима, а само мисле да су слободни. Ту се једино не зна ко he коме први доћи главе:’
Бујишић у једном тексту шаље поруку која је заправо философски слоган: „Ко- лико нас буде на Косову, толико he Косово бити наше:’ У недељном прегледу „Понекад знам да будем сам ; шеретски и реско сецира српску стварност: „зову ме комшије из мог родног села и траже да им пошаљем неколи-
ко диплома за децу, јер им школа никако не иде. Кажу ми да најбољу прођу имају купље- не дипломе и набројаше ми много високих функционера с тим дипломама. Правдам се да немам при руци готових диплома, али да их на зеленим пијацама има, па да ми тачно кажу за које факултете xohe u на чије име да гласе. Траже ми дипломе менаџера јер су
чули да Сименс у Немачкој тражи већи број
»
младих људи те струке.
Други део књиге под насловом „Буји- шићеви радови у огледалу књижевне и пуб- лицистичке критике’; садржи текстове о ау- торовим књигама. Познати публициста Де симир Тошић примећује да се у Бујишиhевој сатири „стичу две гране: друштвена сатира у традицији Јована Стерије Поповиhа и, друга, политичка сатира присутна код Радоја Дома- новића’:
Пишуhи о књизи Сећанзе на саgашњосш професор Миливоје Стефановиh је устврдио да Бујишиhев „хумор није злоhудан, у њему нема мржње. Напротив, то је свет којем и сам, усудом и пореклом, припада и у којем он и слични њему духовну могу опстати, пре свега захваљујуhи хуморном отклону’:
Књижевни критичар Срба Игњатовић закључује да је Бујишићева „основна пое- тичка (и филозофска) поставка да између стварности и сатиричне прозе коју пише нема битних разлика’: Академик Миро Вук- сановиh тврди да је „Милинко Бујишић своје проведрене записе као каменчиhе бацао у дневну новинску пучину. Потом их је почео по дну скупљати и од њих правити нарочите барке. Те барке су његове књиге’:
Легендарни критичар Милан Влајчиh даје посве занимљиву и духовиту слику: „Као писац аутентичног сатиричарски урокљивог ока, Бујишиh се никада не шали и не подлеже лаким, бурлескним обртима. Огољавање по- литичке реторике и указивање на њену опа- ку прагматичну улогу у разградњу нормалне културне комуникације нуде непогрешив ба- рометар овог усковитланог времена. Ако ме неко сад запита — ма ко је тај Бујишиh, радо ћy му одговорити у стилу ове књиге — немам појма!”
Др Влахо Богишић, крватски прозаиста и есејиста, усхиhено записује: „Увијек сам же- лио прочитати оно о чему пише Милинко Бујишић. Нисам вјеровао да ћe се то догоди- ти. Утолико, када се догодило, и препјеша- чио бих из Дубровника, као што сам и возио по ноћи да бих био са вама:’
Весна јанковиh, писац и драматург, напо- миње да је „један од типичних представника ове вранешке ‘старовлашке школе; нови- нар, колумниста, писац приповедака и есеја, Милинко Бујишић, много похвала добио, и заслужиоПрофесорка Мирјана Д. Стефа- новић коментарише: „Милинко Бујишиh, метаморфозира жанр колумне, пише – есеј. Престајући да буде новинар постаје – писац:’
Слажем се са песником Гораном Бабиhем који је записао да је Милинко Бујишић веле- мајстор у напорном послу помирења апсо- лутно непомирљивог. зато је ова књига ду- ховита прича о нама. Врцава и опора!