ПУКОВНИК, МАГИСТАР ВЕЛИБОР М. ЉУЈИЋ
– З А   С Е Ћ А Њ Е –

Рођен 5. маја 1933. године у селу Бистрица (засеок Кулина), општина Нова Варош, од оца Милоша и мајке Крстине, рођене Дивац (кћерка Милоша Дивца из села Дренова).

Основно школовање и гимназију (мала матура) завршио је у завичају 1948. године.

У пешадијско – војно училиште у Крагујевцу примљен је 1948. године, које завршава 1950. године, када је произведен у чин потпоручника. На завршетку прве школске године проглашен је за најбољег питомца у класи, којим поводом је од начелника училишта добио одређена признања.

По завршетку училишта распоређен је у гарнизон Марибор, где службује до 1959. године обављајући дужности од командира вода до команданта батаљона. Батаљон којим је командовао, 1957. године проглашен је за најбољу јединицу у загребачкој армијској области. И не само то, јединице са којима је командовао официр Велибор Љујић редовно су оцењиване са највишим оценама. Извршавајући задатке, на граници, за време чешких догађаја 1968. године, јединица којом је командовао била је међу најбољима.

За укупан рад и постигнуте резултате у дотадашњем раду Велибор је премештен у Генералштаб ЈНА у Прву управу. У Првој управи он исказује надпросечне способности, како радне, тако и интелектуалне и као перспективан старешина упућен је на официрско усавршавање у Школу народне одбране, коју завршава 1971. године, са средњом оценом одличан 8,66. Одличан успех у Школи националне одбране био је препорука да Савезни секретар народне одбране распореди Велибора у Школу народне одбране за наставника водећег предмета – „Стратегија општенародне одбране“. У Школи народне одбране и Центру високих војних школа „Маршал Тито“, Велибор остаје наредних 10 година, где проучава и обликује моделе ратова, посебно модел Општенародног одбрамбеног рата. Он је промовисао 1979. године модел „АГРЕСИЈА ИЗНУТРА“, која нас (СФРЈ) је задесила већ 1981. године и трајала све до 1995. године – до разбијања СФРЈ.

За време бављења пословима наставника – предавача, више пута је похваљиван и два пута одликован указом председника Републике. Изабран је за доцента Стратегије ОНО, положио је магистарски испит и стекао звање магистра војно – политичких наука.

На анкетама које су провођене код слушалаца у Центру високих војних школа, Велибор је два пута проглашен за најбољег наставника стратегије.

У 1980/81. години био је руководилац Вишег курса ОНО и ДСЗ, на коме су обучавани највиши државни и политички руководиоци федерације, социјалистичких република и социјалистичких аутономних покрајина. Његов рад у вођењу наведеног курса оцењен је високом оценом, од самих слушалаца, али и од претпостављених старешина и органа.

Избијањем контрареволуције на Космету и одпочињања оружане агресије изнутра 1981. године, пуковник Велибор Љујић се по хитном поступку упућује у Приштину у покрајински штаб ТО за начелника Оперативно – наставног органа, кључног органа у штабу. На Космету букти „агресија изнутра“, коју је пуковник Велибор Љујић проучавао, промовисао и припремао млађе кадрове – официре на високим војним школама да се том злу супротставе.

И у штабу ТО Космета Велиборов рад дао је резултате. У две године (1981/1982), колико је радио у Приштини и на Космету елиминисана су изворишта контрареволуционарног деловања. Штаб и јединице ТО Космета су ојачале. За тај рад похваљен је од стране команданта ТО Космета и начелника Генералштаба ЈНА, а 1983. године одликован је високим одликовањем, указом председника СФРЈ. Додељена му је Плакета територијалне одбране и Велика плакета СРВСЈ.

За укупан рад и високе резултате тог рада претпостављене – надлежне старешине су од 1982. до 1986. године шест пута предлагале пуковника Велибора Љујића за унапређење у чин генерала. Али, увек се нешто испречило, увек је то неко зауставио.

Пуковник магистар Велибор Љујић за време службовања у ЈНА никада није лично тражио посебно место службовања, као ни дужност коју би желео обављати. Дужности су тражиле њега. Прихватао је места службовања и дужности које су потребе одбране земље налагале, а служба тражила.

Пензионисан је 1986. године.

Поред високих официрских могућности, Велибор је поседовао и високе физичке способности и надареност да се искаже кроз спорт и у спорту.

Фудбалску каријеру Велибор (популарни Љуја) започео је у локалном ФК „Златар“. Наставио у Војној академији у ФК „Академац“, а по завршеној академији, у месту службовања наступа за ФК „Марибор“.

Професионалне обавезе у Војсци нису му дозволиле да се у пуној мери посвети фудбалској игри, те доноси одлуку и престаје са активним играњем.

Након положених испита (1958) за фудбалског судију и испита за савезног судију (1968) започиње његова успешна судијска каријера. Завршни испит за савезног судију положио је као најбољи кандидат. Брзо је напредовао од републичког до савезног нивоа суђења. За само пет година од положеног испита и суђења на листи судија друге фудбалске лиге СФРЈ, постаје фудбалски судија највишег ранга фудбала у Југославији. У каријери је одсудио преко 1000 утакмица. У Првој савезној лиги СФРЈ одсудио је 60 утакмица, од којих су неке до данашњег дана антологијске. Посебно се издвајају утакмица између НК „Хајдук“ и ФК „Црвена Звезда“ – финале 26. купа Југославије, одигране у Сплиту 21.11.1973. године. За суђење на тој утакмици Велибор је добио највишу оцену од новинара и надлежних органа судијске организације. У истој равни квалитета суђења била је и утакмица ФК „Раднички“ (Ниш) и ФК „Велеш“, одиграна 5. маја 1974. године. На многим утакмицама, које је Велибор судио, оцењен је оценом одличан, и рангиран као „судија кола“. На ранг листи судија Прве лиге, за полусезону 1974. године, од рангираних 27 судија, највишег ранга, Велибор Љујић је заузео друго место.

Од 1975. године када је промовисан на листу међународних судија, па до краја бављења суђењем у фудбалу, фудбалску правду је делио на 52 интернационална меча, а посебно се издвајају дуели између: Источне Немачке и Румуније (1973), Алжира и Туниса (1975), Мађарске и Француске (1976).

По окончању каријере фудбалског судије Велибор је постављен за комесара у другој фудбалској лиги Југославије, ту дужност обавља 12 година.

Седам година је био председник Савеза фудбалских судија Србије, а десет година је био председник Комисије за полагање испита за звање савезни фудбалски судија.

За све време рада у органима судијске организације несебично се ангажовао на образовању младих судија. У ту сврху објавио је приручник „Правила фудбалске игре“. Одржао је 30 семинара у функцији едукације фудбалских судија, пре свих оних најмлађих.

Један је од оснивача Хуманитарне организације „Стара Рашка“, где је за 20 година био један од покретача и носилаца многих хуманитарних акција, посебно се залажући за провођење истих у нововарошком крају.

Преминуо је 7.11.2021.

Сахрањен је у породичну гробницу Љујића, на новом Бежанијском гробљу.

НЕКА МУ ЈЕ ВЕЧНА СЛАВА И ХВАЛА.

Колега и пријатељ (земљак)

генерал – пуковник

Спасоје Смиљанић

Милешева 3. септембар 2022.